Bend: Rotting Christ;
Izdanje: Κατά τον δαίμονα εαυτού;
Vrsta: Full Length Album;
Godina: 2013;
Žanr: Melodic Black Metal;
Poreklo: Atina, Grčka
Traklista:
01 - In Yumen-Xibalba
02 - P'unchaw kachun - Tuta kachun
03 - Grandis Spiritus Diavolos
04 - Κατά τον δαίμονα του εαυτού
05 - Cine iubeşte şi lasă
06 - Iwa Voodoo
07 - Gilgameš
08 - Русалка
09 - Ahura Mazdā-Aŋra Mainiuu
10 - Χ ξ ς
11 - Welcome to Hel (Bonus Track)
Iskreno, verujem da nijednom recenzentu nije svejedno kad je potrebno da recenzira neki bend od kog se očekuje mnogo, pogotovu od kada je to bend koji u svojoj karijeri nema nijednu mrlju poput nekog odvratno ogavnog albuma (a podsetiću vas za primer na bendić Morbidni Anđelak i njihovo izdanje koje sadrži reč "anus" iz 2011.).
Moraću da priznam da nisam očekivao zapravo ništa od novog albuma Rotting Christ-a. Otkad je Sakis najavio da će ovo biti najokultniji album i šta ja znam, očekivao sam da će to značiti automatski izlazak iz čitave folk priče koja je počela odavno, a najveću ekspanziju zadobila je na izdanjima AEALO i Theogonia. I kada je album izašao, bio sam poprilično skeptičan i žestoko sam ga zaobilazio, verovatno nisam hteo da se razočaram. A pratili ste verovatno priču (ili niste) o tome kako se RC skratio na samo braću Tolis, pa je to unelo i dodatnu količinu skepse.
Prvo preslušavanje albuma bih najradije da preskočim. Ovaj album ne može da se posluša jednom i da vam sve, ali apsolutno sve bude jasno i kristalno. Prvo preslušavanje bilo je prilično maglovito, od velike konfuzije i 55 minuta materijala retko šta bi vam ostalo u glavi da bi posle mogli da nekome pričate i prepričate šta ste zapravo čuli. Tako je bilo i sa mnom. Tako da posle prvog slušanja, album će vas naterati na razmišljanje jeste li zapravo površni ili je album toliko glup da ništa ne može da vam ostane u glavi.
Daleko od toga bilo je drugo preslušavanje od četiri koliko sam ih napravio pre rada na ovom tekstu. Album je donekle čudan i drugačiji, ali opet isti i prepoznatljivi Rotting Christ album. Pošto ovaj tekst radim sa izvesnim zakašnjenjem u odnosu na izlazak albuma, primetio sam da su mišljenja jako podeljena, te da jedni misle da "ovakvo sranje nisu izdali još od albuma Khronos" dok drugi tvrde da je "mnogo bolji od AEALO i da ubija". Mišljenja i treba da budu podeljena, međutim, moje mišljenje je negde između ove dve frakcije.
I dok prva pesma možda deluje jako monotona, posle par slušanja ta sporna "In Yumen-Xibalba" poneće vas, a naročito melodični deo koji i dalje vuče na onaj stari prepoznatljivi krajst. "P'unchaw kachun - Tuta kachun" je zanimljiva za slušanje još kad je prvo preslušavanje u pitanju. "Grandis Spiritus Diavolos" poprilično poznata rečenica kad je u pitanju ovaj bend (setite se samo albuma Sanctus Diavolos), a pesma zvuči prijatno, i ne izlazi iz okvira takvih pesama ovog benda, doduše, ima mnogo više gitara nego u naslovnoj pesmi pomenutog albuma maločas. "Κατά τον δαίμονα του εαυτού" zvuči kao da ju je neko iščupao silom sa albuma AEALO, pa stoga će ljubiteljima ovog albuma ovo verovatno biti omiljena pesma. "Cine iubeşte şi lasă" je pesma kojoj treba dosta preslušavanja, i dosta je unikatna kad je u pitanju ovaj album. Jednostavno se razlikuje od drugih. "Iwa Voodoo" prijatna tipična roting krajst melodična pesma o kojoj ne treba previše pričati. Ima ogroman spektar mističnih glasova i tonova koji će opčiniti. "Gilgameš" i "Русалка" su po mom mišljenju dve pesme sa albuma koje su mnogo teške za svariti. Ja to još uvek nisam uspeo, te ih smatram dosadnim i krajnje nepotrebnim na albumu kao što je ovaj. Takođe, prilično interesantna stvar je da je pesma "Русалка" na ruskom jeziku. Na kraju "Ahura Mazdā-Aŋra Mainiuu" i "Χ ξ ς" će vas razoriti. To su najbolje pesme sa ovog albuma, i kladim se da su se braća Tolis kada su pravili traklistu vodili time da najbolje treba ostaviti za kraj. Na kraju, oni koji budu privilegovani i nađu album sa bonus pesmom pod nazivom "Welcome to Hel" oduševiće se još jednom savršenom pesmom pride, jer ona uz dve prethodne čini savršeno trojstvo ovog albuma.
Vokali su, slobodno rečeno, svakakvi. Od klin vokala preko tipičnih "Sakis" vokala do ženskih vokala, ali ne baš onakvih kakve smo imali prilike da čujemo na AEALO-u. Gitare poseduju onaj isti šmek i atmosferu kao i većina albuma ovog benda, pa stoga neće biti problema ni sa njima, ni sa bubnjevima koji tempo čine daleko od monotonog. Produkcija na nivou kakav smo već navikli - da je bolje neb' valjalo. Smatram da je veoma dobra stvar kad bend zna gde da stane kad je produkcija u pitanju, jer nije baš ni zdravo imati produkciju a la In Flamendulum pa da to zvuči prenašminkano. Na kraju, tu su i etno instrumenti, kojih ovde nema previše, ali opet postoje tek da bi podsetili ljude koji su uticaji na ovaj bend.
Na kraju - ovaj album će mnogi, kao što već rekoh, smatrati boljim od AEALO, neki će ga smatrati kao nazadovanje i monotonost. Album je monoton ako se posluša manje od dva puta, to jeste istina, ali verovatno je to samo potreba čulnih receptora da se naviknu na ono što je potrebno čuti na albumu. Stoga, moje mišljenje je da je ovaj album dosta sličan kao i prethodni, možda čak i malo bolji od AEALO, s tim da mu fale oni ženski horovi od kojih zaigra srce svakog Balkanca, ali svakako ne bolji od albuma Theogonia. Oni koji neće da slušaju - ne moraju, a ako im je bitno da znaju kako zvuči, neka to uzmu kao jednačinu. AEALO sa manje folk motiva jednak je ovom albumu. U svakom slučaju, još jedan prijatan album u diskografiji Rotting Christ-a i nema potrebe za izbegavanjem istog. Verni svome duhu!
Postava na izdanju:
Sakis Tolis - Gitare, bas gitara, vokali, klavijature
Themis Tolis - Bubnjevi
