Recenzija: Suffocation - Pinnacle Of Bedlam (2013)

1 - Cycles of Suffering
2 - Purgatorial Punishment
3 - Eminent Wrath
4 - As Grace Descends
5 - Sullen Days
6 - Pinnacle of Bedlam
7 - My Demise
8 - Inversion
9 - Rapture of Revocation
10 - Beginning of Sorrow 

Reci cu vam odmah na pocetku zasto sam se plasio ovog albuma i njegovog izlaska. Ne samo ovog albuma plasio sam se i novog Nile-a i na neki nacin cak i novog Morbid Angel-a, (tu je strah pokazalo se bio opravdan a kao sto ste mogli da procitate kod Nile nije nimalo). Zasto sam se plasio ovog albuma? Taj strah uvek izazove dugo odsustovanje benda sa scene i poneke lose vesti. Otisao originalni bubnjar Mike Smith, pevac Frank Mullen ima probleme sa glasom, da li ce da se raspadnu, da li nece, i da li ce uopste biti i novog albuma i kako ce on zvucati? Suffocation se zaista mnogo izmenio u protekloj godini dok nisu izdali album i prateci moj iritatni cinizam i realisticki pogled nisam nista ocekivao od ovog albuma. Nije to bilo kao sto je pretpostavljam bilo u 90-im gde kad bi ste culi za novi album na primer ajde Suffocation-a samo biste poceli da trljate rukama zadovoljni predivnim vestima. Reagovali bi ste i u sadasnje vreme na slican nacin (ja barem znam da jesam) ali opet sa nekom trunkom apatije i pesimizma u vasim mislima. Istrosili su se oni, Blood Oath je ionako sa nekih uglova i bio razocaranje, kakav li je ovaj novi album kakav li je glas Mullenu da li mu je opao i tako dalje? Na moje okrepljujuce odusevljenje ovaj album ne samo sto me je izvukao iz stanja ravnodusnosti i apaticnosti vec mi je i usadio nadu uopste u danasnji metal i death metal u malo uzem smislu. Dozvolite da vam pojasnim i zasto.

Kao sto vec gore napomenuh njihov album iz 2009 godine, iako solidan i miljama ispred danasnjih generickih BDM bendova, opet je za vecinu fanova bio kind off a let down. Falilo mu je finesa u brutalnosti muzike, vokali su bili zacudjujuce slabi i monotoni a bubnjevi blagi, predvidljivi i krajnje dosadni. Gitare su i dalje bile sasvim solidne pa su one same izvukle album od propasti prosecnosti. Kod ovog albuma sam ja i pomislio da ce im i biti kraj, pogotovu kad je Mike Smith otisao iz benda. Nije da bend nije mogao da snimi odlican album bez Smitha (dokaz je i sam Pierced From Within) ali opet ta vest vas je vec unapred nekako pripremala za ocekivano razocarenje i propast samog benda. Mozda sam i ja bio previse grub u mom osudjivanju albuma pre njegovog izlaska ali kao sto i sami vidite imao sam svoje razloge. Kad je album napokon bio omogucen za slusanje lepo sam se pripremao da ga saslusam kao pravi i jedini ispravni recenzijer of all things brutal and complex. Evo mojih utisaka (napokon).

Prvo veliko iznenadjenje je to sto album odmah pocinje nemilosrdnom pesmom, (Cycles Of Suffering) inovativno, izazovno i prokleto odlicno rendanje je bilo na mestu, prisutnije nego na vec pomenutom proslom albumu, bubnjevi zvuce sveze, visedimenzionalno, strukturno prelepo smisljeno, kreativno i ipak sto je najvaznije tehnikalno i ''in your face'' brutalni. Ovakav spektar bubnjarskih mogucnosti sam oduvek ocekivao od Suffoa i drago mi je sto je opet prisutno u ansamblu njihove neverovatne muzike. Mullenov vokal je malo drugaciji u smislu da je i dalje njegov moderni demonski growl, kojeg izvlaci iz najdubljih ponora njegove mrznje i njegovih sposobnosti, pomesan sa old school jecajima koji su sarali njihove prve albume. Opet sam se suzdrzavao, misleci pa sta ako je na primer samo prva pesma solidna sta cemo sa celim albumom? Srecom po mene i moja ocekivanja album uopste nije razocarao vec vanvremenski odusevio omogucivsi tako da bude po mom, skromnom i pateticnom misljenju, najbolji album koji su uradili u ovoj deceniji.
Prvo ste me najvise i odusevilo u albumu je taj sveprisutan i nepokolebljiv osecaj brutalnosti koji se ubacio u njihovu muziku, ajde da kazemo ponovo, posto im je brutalnost jenjavala iz godine u godinu.

Ceo album je veoma tesno sviran uz tesku i kristalnu produkciju u kojoj se svaki muzicar savrseno uklopio i pronasao svoj udeo u stvaranju ovog modernog masterpeice-a. Gitaristi su smislili tako jezive i zarazne rifove ali opet u isto vreme veoma raznovrstan repertoar ubitacnih rifova i kranje velelepno smisljenih melodija. Gitare (ako nista drugo tj.) ce vam sigurno ostati kao jedan od najboljih trenutaka na celom albumu i cesto cete mu se vracati ako ne zbog fenomenalnih vokala i izvrsnog bubnjanja barem zbog izrazito majstorskih i vrhunskih gitara. Bunjevi su verovatno najvece iznenadjenje. Sadasnji bubnjar mi je poznat vec po tome sto je bubnjao za ovaj bend na njihovom Despise The Sun EP-u gde je uradio neverovatan posao. Bubnjarske sekcije Dejv Kulrosa su kranje raznolike - od maestrlanih filova, neponovljivih blast beat sekcija, pa do strukturno kompleksnih i obskurnih pratecih ritmova koji introverno prate pesme. Da ne sirim ovu pricu jos dalje u prostranstvo absurda ( u koji je vec usla sa samim pocetkom) kranja kritika i misljenje sto se tice instrumentala je to da je top notch, savrseno bez ikakve mane, kranje inovativno, sveze, pamtljivo, slusljivo i sustinski prokleto brutalno.

Vokale sam vec i gore pohvalio ali bih se jos malo zadrzao na njima u nastavku. Misticna i filozofska snaga vokala se vratila iz odaja 90-ih da daju vokalu dozu savrsenstva, nostalgije i neizrecivog zla koja mu je izrazito nedostajala sa pocetkom novog doba. Frank zvuci bolje nego ikad i kao uvek je veoma zanimljiv da se oponasa i da se skidaju njegove tehnike pevanja koje ostaju u death metalu medju najboljim i najsavrsenijim.

Primeticete naravno da po meni album nema ijednu manu, i naravno sa vama cu se sloziti. Mozda jedina subjektivna kritika sto cu dati je da tempo albuma i njegova velicanstvenost malo opada na pesmama Sullen Days i Pinnacle of Bedlam ali kao sto napomenuh to je samo moje ionako nebitna subjektivnost koja pokusava da pronadje neku manu u ovom albumu i naravno ne uspeva u tome.

Artwork za album po meni naravno nije nista specijalno, mada bend ionako nije poznat po nekom vrhunskom umetnickom radu na albumima ali dobro. Tekstovi predstavljaju klasicni opus Suffocation tema: Izgnanstvo, unustrasnja filozofija, ljudske osobine u razlicitim scenarijima, karakter kod coveka, mrznja, religija sa malim daskom gore tendencija. Napisani su kao i uvek veoma poetski, licno i veoma kvalitetno sto je bendu jos samo jedan pozitivan dobitak.

Sta reci na kraju? Suffocation se vratio na sva vrata, izbili su se iz carstva monotonosti da nam donesu behemot od albuma koji ce da srusi sve uobrazeno, bezosecajno i izopaceno sto nam je donela moderna muzika. I vreme je bilo da Suffocation ponovo vrati ljudsku brutalnost zivota u muziku i nacini je itekako neverovatnom po ko zna koji put.

100%

Recenzija: Dark at Dawn - Noneternal (2012)

 

Bend: Dark at Dawn;

Izdanje: Noneternal;
Vrsta: EP;

Godina: 2012;

Žanr: Power Metal;

Poreklo: Osterod, Nemačka

Traklista:

01 - Coming Home

02 - Arabian Fights

03 - Firedrunk

04 - Taking My Time

Moram biti iskren na samom početku ove recenzije - ovaj bend mi je prokleto nedostajao. Ne znam je li se na prste jedne ruke mogu nabrojati ljudi koji ga slušaju u Srbistanu, ali meni su iskreno nedostajale njihove pesme, ritmovi, vokali i sve što ih odlikuje. Posle pet godina stagnacije - Dark at Dawn se vratio!

Dark at Dawn je nemački bend nastao 1993. godine, a iza sebe imaju četiri albuma koja objašnjavaju zašto su voljeni u vodama Power Metala. Bend je izdao svoj poslednji self-titled album 2006. godine, a nedugo potom, 2007. godine, prestali su sa radom zbog nemogućnosti posvećivanja bendu. Sada, 5 godina kasnije, bend se vraća u donekle izmenjenoj, ali dobroj, staroj postavi.

Što se samog izdanja tiče - iznenadilo me je to što su odabrali nas da im sa područja Srbije recenziramo album, pa ću se potruditi da ga što više približim. Dark at Dawn se nije previše promenio od svog poslednjeg i svoja prva četiri albuma. Svakako, tu su promenjene nijanse, ali je to dobri stari bend kog svi volimo i poštujemo, onaj koji u sebi nosi prepoznatljivi zvuk drugačiji nego drugi Power bendovi. Mora se primetiti da na ovom EP-u ima čak i uticaja heavy metal muzike, i to više nego na ranijim izdanjima.

Kada je u pitanju izgled omota - tu nema baš previše da se kaže. Omot kao da kazuje da je bend probuđen iz mrtvih i da se vraća u borbu! Međutim, iza omota krije se nešto još bolje. Čitav prepoznatljiv asortiman gitara, prelepih melodija, zanimljivih ritmova i krajnje unikatnih vokala. Svako ko je upućen već posle prve pesme prepoznao bi koji je bend u pitanju. Pesme su brze, energične, i pokazuju da zub vremena nije nagrizao članove benda, iako je, kao što rekoh, bend stagnirao 5 godina.

Tekstovi su razumljivi savršeno, pa vam stoga neće biti potrebno ni da uzimate buklet, iako ga realno i nema, jer je izdanje digitalno, ali, kao što već rekoh - tekstovi se razumeju, a vokal je baš kao i na prethodnim albumima - težak, jezgrovit, i veoma unikatan u odnosu na tipične (da ne kažem piskave) Power Metal vokale. I možemo mi svašta reći za DaD, ali verovatno je baš vokal to što ih odlikuje i izdiže od drugih bendova.

Prve dve pesme veoma ulaze u uho. Brze, zanimljive i iako obe duže od pet minuta, čini vam se da je prošlo tek par sekundi, pa se iznova vraćate i slušate ih iz početka. Ceo EP u sebi nosi čitavu jednu "epičnost" što se tiče samih melodija, tekstova i atmosfere, a naročito početka pesme "Arabian Fights" koja počinje savršenom orijentalnom melodijom koja pleni, a potom prerasta u nešto totalno lepo i interesantno, a ipak ne tako neobično, nadrndano milionima tonova i ne znam ni ja kakvim shredovima sa kojima se nažalost suočavamo često kod ovog žanra. Ovo baš i pokazuje zašto oni nisu kao drugi.

Produkcija na EP-u je odlična. Mnogi će se naći da popuju o tome kako bend koji iza sebe ima četiri studijska albuma i 20 godina postojanja treba da ima ovakvu ili onakvu produkciju, međutim, meni je ovo savršena produkcija - nema šminkanja bez potrebe, a tu je sve što treba da bude, bez krkljanja, pucketanja, šumova i ostalih gluposti koje često umeju da pokvare, ali i da ulepšaju doživljaj (čitaj: bljack mjetal bendovi kvlt trve urghhh). Ovde toga nema - sve je prijatno, čisto i odlično ukomponovano.

Sve u svemu - za svakog fana ovog benda, ovo će biti još jedno perfektno izdanje koje će se slušati dugo, dugo vremena. Za mene, ovo je ipak kao neka uvertira za novi album, jer za Dark at Dawn treba dosta više od četiri pesmice za totalni doživljaj. U svakom slučaju, oni koji ih do sada nisu zavoleli - nadam se da će ih zavoleti, jer ovo je bend koji svakako vredi slušati, i koji bi vredelo videti nekada možda u Beogradu, bilo to uz neki šklj dosadni bend ili kako već. Oni koji traže gitare koje idu 420 tonova u sekundi, a pritom su netrpeljivi prema svemu drugom neka beže od ovoga, jer je ovo previše savršeno da bi ga slušali neki drkatori na brzinu i kec bubnjeve.

Bend čine:
Thorsten Kohlrausch - Vokal
Michael Lowin - Bas gitara
Torsten Sauerbrey - Bubnjevi
Matthias Majkowski - Gitara
Florian Schröder - Gitara

Vomitory - Prestanak sa radom

Ovo je verovatno najlošija vest koja se može desiti u svetu metal muzike trenutno. Švedski Death Metal velikani Vomitory, objavili su danas prestanak sa radom posle 24 godine aktivnog postojanja.

Iako je pre nekog vremena bend najavio nastupe i rad na novom albumu, izgleda da je to trenutno stagniralo, a naročito ovo drugo, međutim, sada se već čini i permanentno. Članovi benda okarakterisali su ovaj potez kao "kraj puta" i time da "sve što je lepo nekada mora da se završi, pa je tako i sa Vomitory-jem", a takođe kažu da je odluka o prestanku rada benda doneta jednoglasno. Bend će prestati sa postojanjem krajem 2013. godine, jer je bend odlučio da ode na poslednju turneju koja će tada biti završena.

Inače, Vomitory je nastao 1989. godine, do sada su izdali osam albuma, od kojih je poslednji izašao 2011. godine i nosi naziv Opus Mortis VIII. Krajnje simboličan naziv poslednjeg albuma, zar ne? Nadajmo se da će bend oživeti u nekom budućem vremenu. R.I.P. Vomitory.

!T.O.O.H.! - (Ponovni) prestanak sa radom

Iako su se skoro tek ponovo okupili, ipak im nešto ne dopušta ostanak među živim bendovima. Češki Progressive Death Metal / Grindcore bend !T.O.O.H.! izdao je saopštenje da će se bend ponovno raspasti, iako su se tek pre nešto manje od dve godine ponovno okupili.

Naime, posle nastupa u Ostravi, bend je odlučio da se povuče na većanje o svom daljem postojanju. Odlučili su da će album koji je najavljen za ovu godinu pod nazivom "Democratic Solution" biti poslednji i oproštajni album. Sve ovo izazvano je pre svega time što gitarista i pevač Jan Humanoid Vesely više ne može da nastupi u svojoj punoj snazi i formi, kao i njegovim frustracijama i stresom posle nastupa.

Još uvek nije objavljeno kada će novi album biti u prodaji, ali je rečeno da će to svakako biti oproštajni album, jer je za članove benda postojanje kao studijskog projekta jedan veliki apsurd. Inače, da podsetimo, prošle godine, pevaču i gitaristi, Humanoidu dijagnostikovana je paranoidna šizofrenija. Bend je najavio skori završetak miksovanja i rada na novom albumu.

Recenzija: Cynic - Focus (1993)

1 -  Veil Of Maya

2 - Celestial Voyage
3 - The Eagle Nature
4 - Sentiment
5 - I'm But a Wave To...
6 - Uroboric Forms
7 - Textures
8 - How Could I 

Sad vi jadne mucenicke duse koji zapravo smatraju da su moje recenzije ''kvalitetne'' (moja zalost je sa vama) kad vidite ovo zapitacete se otkud ono djubre od coveka zvano Dr. Gaylord pise dve recenzije za redom u istoj noci. To je blasfemija! To je cist greh protiv njegove toliko svete lenjosti koju on sprovodi po svom relmu uzasavajuceg humora i bednih izraza. Velim sebe veceras veoma raspolozenog za kucanje sto duzih beseda da bih nahranio sopstveni ponos i pokazao vama sta je zapravo prava i kvalitetna muzika jer po svim izgledima moj mozak je jedini koji na ovom oskudnom proplanku sto mi nazivamo Zemlja pravilno radi. Otudjimo se na trenutak od mizantropsko narcisistickog pogleda na sve sto je zivo i odvratno (vau kakav paradoks) i krenimo sa ozbiljnim recenziranjem.

Ovaj album je jos jedan u nizu neverovatnih poduhvata ljudske sposobnosti u umetnosti zvanoj det metal. Primeticete nadam se da svaki album koji ja recenziram ima cilj da vam razbije svaku odvratnu predrasudu koju mozete imati o ovom zanru muzike kojih na srecu nase prokelte rase ima bas previse da bi se nabrojale cak i one apstraktno humorne.
Sad je glavni cilj da se dokaze zasto ovaj album nije kao svaki kvazi djet metal, zasto je bas on zasluzio da bude hvaljen od strane mog znanja i ljubavi prema pravoj prelepoj muzici? Koracic po koracic mi krenimo ko deca da skacu sa provalije u drobilicu za meso. Mmm da prelepa drobilica tako krvava tako... Khm khm

Priznati vam moram da u vreme kad sam prvi put cuo ovaj album imao nevidjene poteskoce da ga jednostavno zavolim. Slusao sam tako vanvremenske hvale za ovaj album, toliko hvalospeva, toliko epskih misljenja o njegovom neverovatnom doprinosu muzici uopste i u to vreme su mi se ovakve pohvale cinile sasvim absurdnim. Tad mi je album zvucao kao neki odvratan miks progresivne fuzije i nekog veoma slabog det metala i namerno odmah sam ga odbio kao bespotrebnim u mojoj kolekciji. Proslo je neko vreme i zahvaljujuci voljenom coveku (znas ko si) koji me je neprestano ubedjivao u epsku velicanstvenost ovog albuma (i drugih albuma naravno ali o tome drugom prilikom) ja ga poslusah opet sa malo zrelijim razmisljanjima i bolje dresiranim sluhom. Rezultat je da je ovo postao jedan od mojih all time favorites i pravi album koji mozes da implementiras na lice svakog tipicnog idiota koji ce ti reci da je det metal djubre i da u njemu nema ikakve inovacije ma kakav god bend bio. Nikakve inovacije velis?

Ako bi bio prisiljen da ovaj album sto jednostavnije predstavim to bi bilo nesto slicno ovome - drazesnost, lepota i sirova snaga det metala pomesana sa mistikom i spiritualnoscu fuzije progresivnog roka i hinduistickog spokojstva sa nekim od najneverovatnijim i najboljim aranzmanom u istoriji metal muzike. Eto vidite cak i najjednostavnije misljenje o ovom albumu ce da baci u senku svaki nacin na koji standardan metalac preporucuje bend - pa znas ovako, um veoma su brzi i ovaj moze da se suta i ovaj gitarista je brz i tako u nedovek. 

Kao i uvek prvo pocinjemo od vokala. Aah, ti prelepi vokali. Zamislite miks prelepog nebeskog vokala sa zustrim i sirovim det graulom koji zajedno nite prelepu auru mirnoce i besprekorne snage u coveku predstavljajuci tako dve strane njegove licnosti. ''Cisti'' vokali su izvedeni sa neverovatnom osecajnoscu i duhovnoscu da vas ispune zivotnom energijom i jos kad cujete kakav tekst ispoveda taj mio glas ostavice vas tako emotivno zadovoljavajuci isusene. Dok sa druge strane zestok vokal ce da u vama probudi dugo skrojen i sakriven bes da li od drugih ili od samog sebe da bude oslobodjen i i pusten da ode u vetrove zaborava dok osecate da sva vasa mrznja prelepom tehnikom ovog albuma se pretvara u prozivod vaseg zadovljstva. Da, ozbiljan sam, vokali su toliko, prokleto, dobri.

Instrumentalni deo albuma je takodje na nivou bozanstvenosti. Gitare svirane sa takvom preciznoscu, umetnicki vestim tehnikama, silovitim i ovekovecenim solazama praceni zaista velelepnim rifovima koji ce vas naterati da uzmete gitaru i svaku kapljicu krvi da osusite na njoj da biste naucili te trankvilne i hipnozirajuce melodije ili te brutalne i divne rifove. Solaze koje vam cesto, verujte mi bas bas cesto, ostavljajuci vilicu okembesenu na odusevljenje da su gitarske melodije tako iskomponovane i odsvirane da ce vam se gitara ciniti kao potpuno svez i nov instrument  Bas je u rangu van ljudskih kapaciteta. I dalje ne mogu da verujem da je neko mogao da odsvira bas na onako, onako izvanvredan nacin. Bas linije su toliko zarazne, domisljate, fenomenalne da je to jednostavno van svakog opisivanja. Instrumental Textures ce da ubedi sve ostale izopacenike od ovog albuma ako same moje reci nisu dovoljne. Bubnjevi, eh ti bubnjevi. Ritmovi, tako perverzni tako vas neprestano udaraju sa neocekivanim promenama ritma koje neverovatno slede jedna drugu i ispunjavaju rupu koja je ostavila promena ritma pre nekoliko segmenata pesme. Tako je to prelepo skovano, oblikovano i izvedeno da bi se dobio ovaj dragulj umetnosti koji vam ja sada recenziram. 

Produkcija je takodje zadovoljavajuca. Svaki instrument se cuje kristalno dok se vokali savrseno dogradjuju jedan na drugi i ne zrtvuju se efekti prvog na realizaciju drugog. Svaki sloj ovog albuma je ispoliran da nista nije potraceno, svaka sekunda je neverovatna i nadmasena samo sledecom. Album nema bas nikakvu manu sto sam ja ranije mislio kao nemoguce.

Poslednju stvar sto bih voleo da pohvalim su teksotvi. Spiritualni spokoj, mir, umna tisina i zadovoljstvo, ljubav, filozofija, teme nekad tako otudjene i strane za det metal su zahvlajujuci ovom albumu dovende do savrsenstva teskstopisanja. Citiracu sad tekst jedne od mojih najomiljenijih pesama How Could I:

How could I forget such a revelation
To love without fear and learn without question
How could I regret the meant occasions
I must begin this day again

Freedom and reason shine through
Paddle upon the clouds one's own canoe

How could I

Humility take charge of me
Drown me in truth's modest waters
Loosen your grip identity
Free me from an ego's falter

Love too often is only a dream
If I am harsh and unkind to myself
So I share these attitudes with you
Must I try? How could I?

Freedom and reason shine through
Paddle upon the clouds one's own canoe

Love's too often only a dream
If I am harsh and unkind to myself
So I share these attitudes with you
For in this spewing cavern of pride
How could I! 

Osecaj koji sam ja dobio prilikom slusanja ove pesme je neometana putanja kroz oblake, njihove nezne prilike prolaze pored vas neometano dok vi vodite filozofsku borbu o moralima, identitetu i vasoj filozofiji na smisao vasih akcija i radnji koja se blazesno zavrsava saznanjem odgovora na jednostavno pitanje - Kako sam mogao?

Lep detalj takodje je da su gitarista\pevac benda, Pol Masvidal, i bubnjar, Son Malone, svirali na jednom od mojih takodje najvoljenijih albuma ikad: Death - Human koji ce zasigurno dobiti svoju recenziju u skorije vreme. Album je takodje remasterovan sto je lep detalj mada nije bilo neke vece potrebe za to jer je produkcija ionako bila sasvim solidna.

Final Verdict. Nadam se da sam vas uspeo nagovoriti da cujete ovo umetnicko cudo od albuma. Isto imajte u vidu da morate biti otvorenog uma jer slicna stvar kao i za Demilich sve zavisi sta trazite. Ako trazite album koji je razbio zanrove svojom slavom i umetnickim sadrzajem onda je ovo album za vas. Bice i uvek biti jedan od mojih favorita u svetu metala i muzike uopste i kazem da se nikad nista nece izdati sto ce biti i sasvim malo slicno njemu, i to sto se mene tice je sasvim opravdana stvar, jer se ovakav album stvara jednom u istoriji jednom u celoj ljudskoj rasi i zato ja pri zdravoj pameti dajem ovom albumu 100 % i obavezno stivo za svakog ljubitelja muzike, sad me izvinite odoh da preslusam album po ko zna koji put i nastavim sanjarenje po nitima covecnosti i zaptikujem sebe pitanja koje zahvlajujuci ovom albumu pre nikad ne bih, da nastavim da plovim sopstvenim umnim vodama dok moj kanu ne preplavi talas tuge, prekora i sveobuhvatnog umora od covecanstva.

Recenzija: The Resistance - Rise From Treason (2013)

 

Bend: The Resistance;

Izdanje: Rise From Treason;

Vrsta: EP;

Godina: 2013;

Žanr: Death Metal;

Poreklo: Geteborg, Švedska

Traklista:

01 - My Fire;

02 - Face to Face;

03 - Rise From Treason;

04 - Slugger

Iskreno, ni sam ne bih znao kojim rečima da započnem ovu recenziju, a da bih izbegao dileme oko biranja početnih reči, počeću jednostavnim predstavljanjem benda. The Resistance je mlad bend, ali iako vrlo mlad bend, stekao je veliko ime na švedskoj sceni, iz razloga što se u njemu nalaze poznate "face" iz nekadašnjih dobrih, štaviše savršenih melodic death metal sastava.

Pre svega, kada pomenem glavne face, misli se pre svega na osobe: Marco Aro, inače poznat kao nekadašnji vokalista benda The Haunted i gitaristi Glenn Ljungström i Jesper Strömblad, poznati kao nekadašnji gitaristi jednog od začetnika stila melodic death metala, a sada benda koji je generalna sramota prepuna stenjanja i kukanja umesto pevanja i sviranja. Pogađate? Da, to je In Flamendulum... hoću reći In Flames. Inače, poznato je da su Ljungström i Strömblad stvorili jedne od najvećih savršenstava u muzici tog žanra - prva tri albuma benda In Flames. Međutim, ovo već kreće u pravcu koji se bar meni lično ne dopada.

Čini se da su svi malo preterali, kako i mi koji ih podržavamo, tako i oni sami, u svom uzdizanju pre nego što su zapravo i stvorili nešto. Ovde je pokušana neka vrsta eksperimenta koji uopšte i ne uključuje klasičan melodeath kakav smo navikli od ovog dueta, već se ovo sve samo čini kao neka modernija verzija old school death metala iz Švedske, ali ne u stilu da to zvuči poput novog albuma benda Grave ili poslednjeg albuma benda Dismember. Bukvalno nije tako. 

Mislim da nema potrebe praviti disekciju pesmu po pesmu, jer bi čitava recenzija bila toliko odvratna, da bi i sami čitaoci već pre kraja otišli do kupatila i ispovraćali želudac i jetru. Ova kombinacija Ljungström-a i Strömblad-a, ne samo da nije donela ništa novo, već je zapravo donela EP sa četiri pesme koje zvuče toliko bedno, prežvakano i glupo, da je prosto vređanje inteligencije slušati ih više od dva puta, a pritom smatram da ste iznad nivoa inteligencije prosečnog 111 trešera. Pritom, pesme zvuče slično, a što je isto ogromna mana - vokal je toliko glupav i neinteresantan, pa i na neke trenutke zvuči tako monotono da je ovo zapravo sramota za imena kakva jesu.

Ritmovi su isuviše dosadni, a kada sam poslušao prvu pesmu sa svojim drugom, još davno, kada je izašla, čovek je uspeo u tri sekunde da je skine po sluhu. Nije mu ni toliko trebalo. Pre svega, ako ste fanovi prvih pet albuma benda In Flames - nemojte da slušate ovaj EP, jer će vam ogaditi imena gitarista toliko da vam više neće pasti napamet da pomenute bendove pustite, a kamoli pomislite na njih.

Ovo će verovatno biti moja najkraća recenzija. Možda zato što i sam ne vidim smisao zašto sam baš ovaj EP morao da uzmem za svoju prvu recenziju u ovoj, novoj 2013. godini. Nadam se samo da nas ovakvi albumi / EP-ovi neće sretati više ove godine, jer ako bude tako - ovo je apokalipsa. Smatram da je ovo ili neka vrsta neslane šale od strane članova benda, ili jednostavno toliki nedostatak kreativnosti da je prosto smešno i sramotno ovako nešto i izbaciti, a pre toga toliko pumpati ime silnim bendovima koji stoje iza članova poput Ceremonial Oath, In Flames i Sinergy. Srami se, Jasper-e, jer ništa bolji nisi nego novi In Flames.

Bend čine:

Marco Aro - vokal

Glenn Ljungström - gitara

Jesper Strömblad - gitara

Chris Barkensjö - bubnjevi

Recenzija: Demilich - Nespithe (1993)

1 - When the Sun Drank the Weight of Water
2 - The Sixteenth Six-Tooth Son of Fourteen Four-Regional Dimensions (Still Unnamed)
3 - Inherited Bowel Levitation - Reduced Without Any Effort
4 - The Echo (Replacement)
5 - The Putrefying Road in the Nineteenth Extremity (...Somewhere Inside the Bowels of Endlessness...)
6 - (Within) the Chamber of Whispering Eyes
7 - And You'll Remain...(in Pieces in Nothingness)
8 - Erecshyrinol
9 - The Planet That Once Used to Absorb Flesh in Order to Achieve Divinity and Immortality (Suffocated to the Flesh That It Desired...)
10 - The Cry
11 - Raped Embalmed Beauty Sleep 

Here comes Dr. Gaylord!. Ocekivana tisina u pozadini. Ok, ok citaci smirite vase orgazme dosao sam da vam recenziram jedan album koji mi je vec krajnje dugo bio u planiranju i cak sam ga nameravao da mi bude jedna od mojih prvih recenzija ali vec, znate kako to ide. Napravite blog, napisete po koju odvratnu smrdljivu recenziju, postanete poznati u krugu od 3 ljudi zbog sopstvenih i retardiranih gramatickih gresaka i neo - klasicnog humora (neo - klasik humor, blago mojoj kreativnosti), posle se prodate za nista, olenjite se i tako vas radni staz izgubi svo ono bedno postovanje sto je imao i tako onda pocnete da se..
Ok izvinjavam se, ovi moji uvodi zaista postaju bespotrebni krenimo na album. U jednu stvar sam siguran - da ce svako ko nije poslusao ovaj album posle moje recenzije sigurno to hteti da nacini iz dva razloga. Prvo zbog moje same recenzije (hurr hurr smug alert) a drugo zbog linka koji cete videti na kraju. Let's beggin.

Kako uopste deklarisati Demilich? Oni su takav bend da im nijedna etiketa odgovara. Mozete reci da su tehnicki djet mjetal ali opet ne biste bili pravedni. Mozete ih nazvati obskurnim celestijalnim cudom od muzike koje se nikad nece ponoviti i opet niste opisali ceo album u jedan zanr. See what i mean?
Zarad same recenzije nazvacemo ih tehnicki det metal u domenu stare skole. Sad krecemo to the really good bits, zasto ovaj album toliko odskace od celog zanra muzike uopste? To cu vam ja sad sa velikim zadovoljstvom objasniti.

Kao prvo, vidite i sami imena pesama zar ne? Zad zastanite na kratko i ozbiljno se zapitajte - kad sam ja u mom bednom postojanju i slusanju svakakve muzike cuo tako jezivo, izopaceno i uopste kreativno ime kao sto je Kada je Sunce popilo tezinu vode? Necu vam dati puno vremena da mucite vase umne receptore ovim pitanjem jer znam sigurno da ce odgovor biti ne. Sad cinici, troleri, treseri (tako je treseri uvredio sam vas preko moje recenzije vidite kako sam zajeban?) i ostala bagra ce da me pita: Dr. Gaylorde, zasto si toliki nevidjeni idiot sto dajes glupu cinjenicu, za album koji ti dizes u nebesa, da je kreativan samo zbog imena pesama? Odgovor je naravno da nije originalan samo zbog samih imena pesama (koji su zaista po meni jedni od najboljih u celom metal svetu) nego naravno zbog jos savrsenih razloga.

Kao prvo muzika. Uf, svake reci iz mog ionako ogranicenog vokabulara vas ne mogu udostojiti opisa kakav je instrumentalni levijatan ovaj album. Nezapamceni matematicko inspirisani rifovi, bas deonice od kojih vas hvata diareja i vrtoglavica zbog same prirode bas deonica i uopste kako su neverovatno odsvirane, bubnjevi koji udaraju u vasu prokletu unutrasnjost neverovatnom preciznoscu, izvrnutim promenama ritma i brutalnoscu cistog zla. Pff, ne jednostavno se ne smatram dostojim da uopste pricam o gitarama i njihovoj strukturi na ovom albumu, reci su zaista bespotrebne. Poslusajte sami album, ako vas je ne mogu ubediti makar zbog samih gitarskih sekcija jer vam ja obecavam da nikad niste culi niti ce te ikad cuti nesto toliko slicno ovakvom nivou muziciranja. Ostale instrumente necu takodje da ocenjujem jer su dovedeni do kristalne perfekcije i same granice ljudskih mogucnosti sto se tice sviranja tih instrumenata. A sad, vokal...

Mnogi ljudi koji ne vole ovaj bend (znate ko ste) najcesce i jedini razlog zasto pljuju ovaj album je zbog samih vokala. Cuo sam svakakve uvrede upucene vokalnom performansu - zvuci kao demon koji je pojeo previse krempite, kao naduvana zaba koja pripoveda satanizam, kao da je pevac progutao napunjen kondom i davi se, iliti grglja, unutrasnjost izvesnog kondoma, zvuci kao gej krokodil i ostale veoma inspirativne citate internet mesaja i genijalaca koji vredjaju sve sto oni ne razumeju ili su popili previse metal ili muzickih kliseeva niz njihova jadna uveta. Necu sad da vas lazem, vokali da su apstraktni jesu. Istina mogu se opisati kao podrigivanje, kreketanje i tako dalje ali u mom misljenju i ocenjivanju vokala ja sam dosao do sledeceg zakljucka. Koje od ovih karakteristika vokal pevaca Anti Bomana sadrzi te ga ja smatram jednom od najboljih vokala u metal muzici? Lets see. Da li je vokal pod prvo pretpoznatljiv? You can bet your sold out whoring ass that it is. Njegov vokal je po mom misljenju jedan od prepoznatljivijih vokala u det metalu (iz dobrog ili vec gore napomenutog lose prepoznatljiv), u metalu gde se ionako svi zale - kmee, kmee, prokleto kmee, svi vokuli su isti, zvi zvuce kao onaj Djordje ribar iz Ribasevine iz kanibalnog lescica i tako tome slicna plakanja i jadovanja. Vokal je neverovatno dubok, tezak za pevanje, zahtevan, kad cujete tekstove dobija neverovatnu tezinu i zlu tminu oko sebe sto mu samo olaksava da oboji atmosferu savrsene muzike ovog albuma. Ovom recenicom sam odgovorio i na ostala pitanja sto se tice mojih zahteva za odlican DM vokal - Da li je vokal brutalan, zanimljiv, da li je dostajan instrumentala i na kraju da li je otpevan sa izvesnom dozom zla, groteskne lepote i nistavila da ga ja licno obozavam. Svi odgovori su naravno pozitivni ali imajte na umu. Za ovaj album je potrebno mozda da prodjete neko vreme kroz DM svet i cujete svakakve bendove. Ne govorim ovo kao svetac svega sto je trulo, nikakvo i det metal, ovo kazem iz mog iskrenog iskustva sto se tice muzike. 

Ceo album je neverovatno tezak, sa jezivom, okultnom atmosferom i sa ne tako standarnim dm vokalima zato ne preporucujem svakome odmah ovaj album, Mozete ga probati naravno ali sad da li ce vam se svideti zavisi od toga sta trazite u tom trenutku od kultnog DM albuma. Ako trazite standarne blast bitove, ponavljajuce rifove, ogranicene solaze i dobar stari growl vokal to ovde necete dobiti. U ovom albumu cete samo pronaci remek-delo ljudske umetnosti iskovane u atmosferi cistog, nepoznatog zla sa tezinom okultne misterije, kosmickih matematickih rifova koji ce vam podici standard sta smatrate dobrim instrumentalom zauvek, teksotvi koji ce vam zalediti dusu cudnim porukama neznanih entiteta sve to u pratnji demonski guturalnog vokala i zavidnog i neverovatnih performansa ostalih instrumenata. Vreme je vec jednom da pohvalim tekstove ali ne moram uverite se sami:

Lie... Walls full of eyes
Staring you, whispering lies
You're not justified to die
But they want you to eat yourself alive

Punished in the Chamber of eyes
"Show your allegiance. Munch yourself, be our servant forever"

Forever... With tears in your eyes you start to masticate
Those whispering eyes, no more silent,
Laughing at your fate

Ovo je tekst pesme (Within) the Chamber of Whispering Eyes. Sta mozete da kazete, mozete li nesto da razumete. Ja sam se sigurno licno zapitao sta ova pesma sadrzi, sto li me je tekst ovako uplasio. Zatim sam zamislio sebe u komori ociju koje sapucu uzasne introverne lazi i smeju se mojoj slabosti i ludilu. Nakon te umne slike i realizacije da je to jedan od verovatno najjezivijih i najstrasnijih scenarija u kojem se covek moze naci jednostavno sam se sledio od straha. Neverovatno. To cu uvek voleti kod ovakvih tekstova, nateraju vas da razmisljate, da osetite emociju i genijalnost koja je bila potrebna da se ovako nesto napise i smisli. Jednostavno predivno.

Sad posle ovakve recenzije mislicete da je ovaj album savrsen i da nema nijednu manu. I bili bi ste u pravu naravno. Osim nepomenutog i odlicnog omota i bukleta za album nisam se dotakao jedne stvari - produkcija. Normalno logicko razmisljanje je sigurno - Ma ajde ako je muzika toliko kompleksna na toliko nivoa, i ako su vokali toliko morbidni mora da je produkcija fantasticna zar ne? Nazalost ovo uopste nije tacno. Nikad nisam cuo gori miks za album. Sve je prokleto tiho, necujno, na trenutke ne bas cisto sta se svira u pozadini sto ponekad pozitvino doprinosi atmosferi albuma ali u kranjem slucaju je uzasna. Ne znam zasto je produkcija ovakva. Da li je bend ovako namerno hteo, da li nisu imali bolji studio, sta cu znati sve u svemu ako ne nadjete remaster ovog albuma (i to samo iz 2009 jer je remaster iz 1996 sa jos gorom produkcijom) jer cete u suprotnom ako stavite muziku na telefon ili mp3 da uzivate u vanvremenskim kompozicijama ovog benda dok stizete do svog odredista biti veoma veoma ljuti, besni i razocarani. Ako je album tih i prljav ako ga pustite na kompjuteru onda je nezamislivo gori na slusalicama. Ovo sam isto iz iskustva osetio i nije mi prijalo uopste. Na srecu remaster iz 2009 popravlja produkciju na zadovoljavajuci nivo pa vise nisam toliko kivan. To vam je Nespithe. Jednostavno a masterpiece, svega tamnog, izopacenog, brutalnog, zlog, vanvremenskog i nezamislivog u nasim umovima. Ocena je naravno 100 % i dalje ne treba diskutovati.

Sad kad je recenzija gotova vreme je da vam pokazem zasto cete onda tek zavoleti ovaj album ako vas vec moje bedne i odvratne reci nisu ubedile. Ako vam kazem da je muzika benda Demilich dzabe? Vi cete se naravno u pocetku smejati jer ste vi pirati o tako dovitljivi sa vasim humorom i domisljatoscu i reci nesto slicno - No shit Sherlock! Naravno da je dzabe, daj mi nekoliko minuta i skinucu vec negde album za dzabe naravno. Ali reci cu vam da niste u pravu jer na sledecem linku mozete da skinete sve pesme Demilicha za dzabe i da ih slusate naravno, za poneku da vidite tablaturu, da skidate svakojake slike i da citate predivne tekstove. I dalje ste verovatno zbunjeni posto i dalje smatrate da je ovaj moj razlog glup. Pa sajt koji sam vam dao je oficijalni sajt benda, i sam pevac je izrazio da mu je draze ako ga vise ljudi cuje nego sto ce manje njih da nadju cd (koji je redak kao siva celija mog mozda tee hee). To mi se veoma svidja ako bend tako otvoreno podrzava pirateriju sa porukom da muzika kao sto je njihova ne moze biti ukrocena komercijalnom potrosnjom vec ce prevazici svaku granicu i stici ce do nasih cula da nas zadivi svom njenom silinom i neverovatnoscu. 

Konacna rec ce biti ovo. Kad mucenicki procitate ovu recenziju sa pitanjem ko meni vise uopste dopsuta da pisem ja vas molim da skinete album i poslusate ga. Necete se sigurno razocarati, ja sam ga toliko puta slusao i ova dva puta sto sam ga preslusao za ovu recenziju su mi pokazla da ovaj bend ma kolko ga puta slusao nikad ne moze da bude dosadan niti prevazidjen. Excellent job Demilich, excellent job.