Recenzija: Suffocation - Pinnacle Of Bedlam (2013)

1 - Cycles of Suffering
2 - Purgatorial Punishment
3 - Eminent Wrath
4 - As Grace Descends
5 - Sullen Days
6 - Pinnacle of Bedlam
7 - My Demise
8 - Inversion
9 - Rapture of Revocation
10 - Beginning of Sorrow 

Reci cu vam odmah na pocetku zasto sam se plasio ovog albuma i njegovog izlaska. Ne samo ovog albuma plasio sam se i novog Nile-a i na neki nacin cak i novog Morbid Angel-a, (tu je strah pokazalo se bio opravdan a kao sto ste mogli da procitate kod Nile nije nimalo). Zasto sam se plasio ovog albuma? Taj strah uvek izazove dugo odsustovanje benda sa scene i poneke lose vesti. Otisao originalni bubnjar Mike Smith, pevac Frank Mullen ima probleme sa glasom, da li ce da se raspadnu, da li nece, i da li ce uopste biti i novog albuma i kako ce on zvucati? Suffocation se zaista mnogo izmenio u protekloj godini dok nisu izdali album i prateci moj iritatni cinizam i realisticki pogled nisam nista ocekivao od ovog albuma. Nije to bilo kao sto je pretpostavljam bilo u 90-im gde kad bi ste culi za novi album na primer ajde Suffocation-a samo biste poceli da trljate rukama zadovoljni predivnim vestima. Reagovali bi ste i u sadasnje vreme na slican nacin (ja barem znam da jesam) ali opet sa nekom trunkom apatije i pesimizma u vasim mislima. Istrosili su se oni, Blood Oath je ionako sa nekih uglova i bio razocaranje, kakav li je ovaj novi album kakav li je glas Mullenu da li mu je opao i tako dalje? Na moje okrepljujuce odusevljenje ovaj album ne samo sto me je izvukao iz stanja ravnodusnosti i apaticnosti vec mi je i usadio nadu uopste u danasnji metal i death metal u malo uzem smislu. Dozvolite da vam pojasnim i zasto.

Kao sto vec gore napomenuh njihov album iz 2009 godine, iako solidan i miljama ispred danasnjih generickih BDM bendova, opet je za vecinu fanova bio kind off a let down. Falilo mu je finesa u brutalnosti muzike, vokali su bili zacudjujuce slabi i monotoni a bubnjevi blagi, predvidljivi i krajnje dosadni. Gitare su i dalje bile sasvim solidne pa su one same izvukle album od propasti prosecnosti. Kod ovog albuma sam ja i pomislio da ce im i biti kraj, pogotovu kad je Mike Smith otisao iz benda. Nije da bend nije mogao da snimi odlican album bez Smitha (dokaz je i sam Pierced From Within) ali opet ta vest vas je vec unapred nekako pripremala za ocekivano razocarenje i propast samog benda. Mozda sam i ja bio previse grub u mom osudjivanju albuma pre njegovog izlaska ali kao sto i sami vidite imao sam svoje razloge. Kad je album napokon bio omogucen za slusanje lepo sam se pripremao da ga saslusam kao pravi i jedini ispravni recenzijer of all things brutal and complex. Evo mojih utisaka (napokon).

Prvo veliko iznenadjenje je to sto album odmah pocinje nemilosrdnom pesmom, (Cycles Of Suffering) inovativno, izazovno i prokleto odlicno rendanje je bilo na mestu, prisutnije nego na vec pomenutom proslom albumu, bubnjevi zvuce sveze, visedimenzionalno, strukturno prelepo smisljeno, kreativno i ipak sto je najvaznije tehnikalno i ''in your face'' brutalni. Ovakav spektar bubnjarskih mogucnosti sam oduvek ocekivao od Suffoa i drago mi je sto je opet prisutno u ansamblu njihove neverovatne muzike. Mullenov vokal je malo drugaciji u smislu da je i dalje njegov moderni demonski growl, kojeg izvlaci iz najdubljih ponora njegove mrznje i njegovih sposobnosti, pomesan sa old school jecajima koji su sarali njihove prve albume. Opet sam se suzdrzavao, misleci pa sta ako je na primer samo prva pesma solidna sta cemo sa celim albumom? Srecom po mene i moja ocekivanja album uopste nije razocarao vec vanvremenski odusevio omogucivsi tako da bude po mom, skromnom i pateticnom misljenju, najbolji album koji su uradili u ovoj deceniji.
Prvo ste me najvise i odusevilo u albumu je taj sveprisutan i nepokolebljiv osecaj brutalnosti koji se ubacio u njihovu muziku, ajde da kazemo ponovo, posto im je brutalnost jenjavala iz godine u godinu.

Ceo album je veoma tesno sviran uz tesku i kristalnu produkciju u kojoj se svaki muzicar savrseno uklopio i pronasao svoj udeo u stvaranju ovog modernog masterpeice-a. Gitaristi su smislili tako jezive i zarazne rifove ali opet u isto vreme veoma raznovrstan repertoar ubitacnih rifova i kranje velelepno smisljenih melodija. Gitare (ako nista drugo tj.) ce vam sigurno ostati kao jedan od najboljih trenutaka na celom albumu i cesto cete mu se vracati ako ne zbog fenomenalnih vokala i izvrsnog bubnjanja barem zbog izrazito majstorskih i vrhunskih gitara. Bunjevi su verovatno najvece iznenadjenje. Sadasnji bubnjar mi je poznat vec po tome sto je bubnjao za ovaj bend na njihovom Despise The Sun EP-u gde je uradio neverovatan posao. Bubnjarske sekcije Dejv Kulrosa su kranje raznolike - od maestrlanih filova, neponovljivih blast beat sekcija, pa do strukturno kompleksnih i obskurnih pratecih ritmova koji introverno prate pesme. Da ne sirim ovu pricu jos dalje u prostranstvo absurda ( u koji je vec usla sa samim pocetkom) kranja kritika i misljenje sto se tice instrumentala je to da je top notch, savrseno bez ikakve mane, kranje inovativno, sveze, pamtljivo, slusljivo i sustinski prokleto brutalno.

Vokale sam vec i gore pohvalio ali bih se jos malo zadrzao na njima u nastavku. Misticna i filozofska snaga vokala se vratila iz odaja 90-ih da daju vokalu dozu savrsenstva, nostalgije i neizrecivog zla koja mu je izrazito nedostajala sa pocetkom novog doba. Frank zvuci bolje nego ikad i kao uvek je veoma zanimljiv da se oponasa i da se skidaju njegove tehnike pevanja koje ostaju u death metalu medju najboljim i najsavrsenijim.

Primeticete naravno da po meni album nema ijednu manu, i naravno sa vama cu se sloziti. Mozda jedina subjektivna kritika sto cu dati je da tempo albuma i njegova velicanstvenost malo opada na pesmama Sullen Days i Pinnacle of Bedlam ali kao sto napomenuh to je samo moje ionako nebitna subjektivnost koja pokusava da pronadje neku manu u ovom albumu i naravno ne uspeva u tome.

Artwork za album po meni naravno nije nista specijalno, mada bend ionako nije poznat po nekom vrhunskom umetnickom radu na albumima ali dobro. Tekstovi predstavljaju klasicni opus Suffocation tema: Izgnanstvo, unustrasnja filozofija, ljudske osobine u razlicitim scenarijima, karakter kod coveka, mrznja, religija sa malim daskom gore tendencija. Napisani su kao i uvek veoma poetski, licno i veoma kvalitetno sto je bendu jos samo jedan pozitivan dobitak.

Sta reci na kraju? Suffocation se vratio na sva vrata, izbili su se iz carstva monotonosti da nam donesu behemot od albuma koji ce da srusi sve uobrazeno, bezosecajno i izopaceno sto nam je donela moderna muzika. I vreme je bilo da Suffocation ponovo vrati ljudsku brutalnost zivota u muziku i nacini je itekako neverovatnom po ko zna koji put.

100%