Bend: The Resistance;
Izdanje: Rise From Treason;
Vrsta: EP;
Godina: 2013;
Žanr: Death Metal;
Poreklo: Geteborg, Švedska
Traklista:
01 - My Fire;
02 - Face to Face;
03 - Rise From Treason;
04 - Slugger
Iskreno, ni sam ne bih znao kojim rečima da započnem ovu recenziju, a da bih izbegao dileme oko biranja početnih reči, počeću jednostavnim predstavljanjem benda. The Resistance je mlad bend, ali iako vrlo mlad bend, stekao je veliko ime na švedskoj sceni, iz razloga što se u njemu nalaze poznate "face" iz nekadašnjih dobrih, štaviše savršenih melodic death metal sastava.
Pre svega, kada pomenem glavne face, misli se pre svega na osobe: Marco Aro, inače poznat kao nekadašnji vokalista benda The Haunted i gitaristi Glenn Ljungström i Jesper Strömblad, poznati kao nekadašnji gitaristi jednog od začetnika stila melodic death metala, a sada benda koji je generalna sramota prepuna stenjanja i kukanja umesto pevanja i sviranja. Pogađate? Da, to je In Flamendulum... hoću reći In Flames. Inače, poznato je da su Ljungström i Strömblad stvorili jedne od najvećih savršenstava u muzici tog žanra - prva tri albuma benda In Flames. Međutim, ovo već kreće u pravcu koji se bar meni lično ne dopada.
Čini se da su svi malo preterali, kako i mi koji ih podržavamo, tako i oni sami, u svom uzdizanju pre nego što su zapravo i stvorili nešto. Ovde je pokušana neka vrsta eksperimenta koji uopšte i ne uključuje klasičan melodeath kakav smo navikli od ovog dueta, već se ovo sve samo čini kao neka modernija verzija old school death metala iz Švedske, ali ne u stilu da to zvuči poput novog albuma benda Grave ili poslednjeg albuma benda Dismember. Bukvalno nije tako.
Mislim da nema potrebe praviti disekciju pesmu po pesmu, jer bi čitava recenzija bila toliko odvratna, da bi i sami čitaoci već pre kraja otišli do kupatila i ispovraćali želudac i jetru. Ova kombinacija Ljungström-a i Strömblad-a, ne samo da nije donela ništa novo, već je zapravo donela EP sa četiri pesme koje zvuče toliko bedno, prežvakano i glupo, da je prosto vređanje inteligencije slušati ih više od dva puta, a pritom smatram da ste iznad nivoa inteligencije prosečnog 111 trešera. Pritom, pesme zvuče slično, a što je isto ogromna mana - vokal je toliko glupav i neinteresantan, pa i na neke trenutke zvuči tako monotono da je ovo zapravo sramota za imena kakva jesu.
Ritmovi su isuviše dosadni, a kada sam poslušao prvu pesmu sa svojim drugom, još davno, kada je izašla, čovek je uspeo u tri sekunde da je skine po sluhu. Nije mu ni toliko trebalo. Pre svega, ako ste fanovi prvih pet albuma benda In Flames - nemojte da slušate ovaj EP, jer će vam ogaditi imena gitarista toliko da vam više neće pasti napamet da pomenute bendove pustite, a kamoli pomislite na njih.
Ovo će verovatno biti moja najkraća recenzija. Možda zato što i sam ne vidim smisao zašto sam baš ovaj EP morao da uzmem za svoju prvu recenziju u ovoj, novoj 2013. godini. Nadam se samo da nas ovakvi albumi / EP-ovi neće sretati više ove godine, jer ako bude tako - ovo je apokalipsa. Smatram da je ovo ili neka vrsta neslane šale od strane članova benda, ili jednostavno toliki nedostatak kreativnosti da je prosto smešno i sramotno ovako nešto i izbaciti, a pre toga toliko pumpati ime silnim bendovima koji stoje iza članova poput Ceremonial Oath, In Flames i Sinergy. Srami se, Jasper-e, jer ništa bolji nisi nego novi In Flames.
Bend čine:
Marco Aro - vokal
Glenn Ljungström - gitara
Jesper Strömblad - gitara
Chris Barkensjö - bubnjevi
Нема коментара:
Постави коментар