Recenzija: Hypocrisy - End of Disclosure (2013)

Bend: Hypocrisy;

Izdanje: End of Disclosure;

Vrsta: Full Length Album;

Godina: 2013;

Žanr: Melodic Death Metal;
Poreklo: Ludvika, Švedska

Traklista:
01 - End of Disclosure
02 - Tales of Thy Spineless
03 - The Eye
04 - United We Fall
05 - 44 Double Zero
06 - Hell Is Where I Stay
07 - Soldier of Fortune
08 - When Death Calls
09 - The Return
10 -  Living Dead (Bonus pesma)

Cenim da je ovo bio najočekivaniji album prethodnog meseca, a možda jedan od najočekivanijih iz ove godine. To što je meni Hypocrisy jedan od omiljenih bendova nema veze sada jer sve emocije i pristrasnosti ostaju po strani, a ostaje samo istina.

Svi oni koji su uspeli da stignu do albuma, bilo preko downloada, fizičkog ili itunes poručivanja, primetiće da se na novom albumu nalazi manje pesama nego što je to običaj za Hypocrisy, a od toga samo je jedna duža od 6 minuta. Bend je već naglasio ranije da bi ovaj album trebalo da predstavlja retrospektivu benda u poslednjih 20 godina, i onima koji prate sigurno je poznata milion puta izgovorena rečenica Peter Tagtgren-a "New material is more Hypocrisy than ever". Možda čak i malo previše.

Album započinje maestralnom mid-tempo pesmom "End of Disclosure", koju su već svi čuli jer je i preko spota predstavljena široj javnosti. Pesma veoma vuče na onaj klasični, da ne kažem "Arrival Hypocrisy" stil, i prikazuje ih u svetlu baš tog mid-tempo fazona u kome su i nenadmašivi. Potom sledi i "Tales of Thy Spineless" koja donosi neku dozu brutalnosti i čak pri kraju i neki old school Hypo feeling. Ove dve pesme su i najkomercijalnije i označeni su već kao glavna dva singla sa novog albuma.

"The Eye" nosi reputaciju jedne od boljih pesama sa albuma. U ovoj pesmi se baš nalazi sve ono na šta smo već navikli od čika Pere, pa stoga nema neke velike potrebe za pojašnjavanjem. Duboki growl, najviši skrim i naravno melodije koje opčinjavaju, a sve to prožeto tekstovima o teoriji zavere i ljudima koji kontrolišu i nadgledaju sve naše postupke.

Slična je priča i sa sledećom "United We Fall", ali koja ima manje melodija, a pritom više brzine, pa više liči na jednu od onih starih pesama sa prvih albuma, ali presnimljenu na novoj ediciji haosa i konfuzije. Pesma "44 Double Zero" me iz nekog idiotskog razloga neodoljivo podseća na Pain. Ni sam ne bih znao da objasnim ovu pojavu, ali da nema ovih melodija u refrenu, verovatno bih pomislio da je ovo baš Pain. "Hell Is Where I Stay" je potpuno čista death metal pesma, ali koncepcija i energija koja se nalazi u ovoj mid-tempo pesmi natera vas da mislite kao da je to neka himna, pogotovu refren, dok takođe sve prožimaju stihovi jako netipični koji više podsećaju na album Virus. Takođe, ovo je jedna od retkih pesama koja nema solo, ali joj i nije potreban u svoj njenoj brutalnosti.

Pesma "Soldier of Fortune" bi, čini mi se, kad je bar tekst u pitanju, bila najprivlačnija slušaocima flower mjetala, međutim - to je još jedna vrlo jaka death metal pesma kao i prethodna, sa mnogo manje melodija nego sto je uobičajeno, pa stoga ne dajte da vas prevari. Naravno, kao i svaka priča o ratniku - i ova ima tužan kraj. Iza nje sledi "When Death Calls" sa apokaliptičnim tonom prepoznatljivim za ovaj bend, a koji inače često kopira Zonaria, pa stoga pazite da ne pomešate. Za kraj tu je pesma "The Return" sa sjajnim početkom, ali sa, doista, malo dosadnom razradom (po mom mišljenju). Ne znam je li to zbog dužine pesme, ali eto. Iako čitava pesma od početka i teksta do kraja nosi apokaliptičan ton koji sam oduvek voleo kod ovog benda, previše čudno i dosadno zvuči, pa je stoga izbegavam. Oni koji su imali sreće i našli izdanje sa bonus pesmom - nisu previše morali da se trude, jer za razliku od prethodnog benda sa istom koji recenzirah (a to beše Rotting Christ), pesma je dosta u ravni, a možda čak i ispod proseka ostalih pesama sa albuma, a pogotovu ostalih bonus pesama sa svih Hypocrisy albuma.

Mišljenje je da ovo nije uopšte loš album. Doduše, ja sam malčice razočaran jer sam očekivao možda i previše. Prva polovina albuma je savršena, dok druga ume da bude dosta naporna za slušanje, a mnogi je nazivaju i "boring as hell". Daleko od toga da je nešto dosadna, ali nije nešto preterano entertaining. Svakako Hypocrisy i čika Pera i dalje rade dobar posao i ne treba ih ometati, ali ovo je svakako isuviše prosečan album za ovako iznadprosečan bend.

Album snimali:

Peter Tagtgren - Vokali, gitare, klavijature

Mikael Hedlund - Bas gitara

Reidar Horghagen - Bubnjevi