Recenzija: Paimonia - Disease Named Humanity (2014)

Bend: Paimonia;

Izdanje: Disease Named Humanity;

Vrsta: Full Length Album;

Godina: 2014;

Žanr: Black Metal;

Poreklo: Novi Sad, Srbija

Traklista:

01 - As Plague Scourge This World Apart

02 - Contagion Through Aeons

03 - Ruined Form Catharsis

04 - Depth Within Nothingness Called Life

05 - Resurgence of Malice

06 - Funeral of Decaying World

07 - Opus VII (Through The Endless Phantasmagoria)

 

 

Pa, eto opet benda Paimonia pod mojim perom. Ovoga puta, doduše, druga postava, drugo izdanje, drugi zvuk, sve je drugo. Bendovi žanra kao što je Paimonia vrlo često završe tako što kopiraju jedni druge ili jednostavno zvuče isuviše krljavo do te mere da vam dođe da se probodete kašičicom za kartonski tanjirić i pokusate svoj muzički ukus na sred Terazija. Ovaj bend se već predstavio publici ranije svojim kratkim opusom u vidu EP-a "Modern Way of Distraction" koji već recenzirah, ali ne ovde.

 

U svakom slučaju, Paimonia je osnovana od strane B.V-a, i kao njegovo takozvano "moždano dijete" (brainchild) življaše srećno do kraja života. Jok. Prvi EP snimljen je već davno i imao je prizvuke benda Dissection na svakom koraku. Doduše, za razliku od mnogih drugih bendova koji su se sveli na puko kopiranje tog benda, ovaj bend je to radio malo drukčije od drugih, te je stoga i bio zanimljiv, ali ne u tako ogromnoj meri.

 

Što se tiče ovog albuma... ostao sam bez reči. Na ovom albumu, Paimonia objašnjava potpuno drugu priču. Ne znam da li je do postave ili šta, ali drugačiji zvuk u potpunosti. Zrelost se može osetiti u svakoj melodiji, svakom taktu, i to je ona glavna karakteristika koja karakteriše ovaj album. Bend je pronašao svoj zvuk koji mu savršeno paše i mogu reći - najbolji debut album u poslednjih par godina na našoj sceni.

 

Sedam traka, sedam stravičnih, užasnih, ali savršeno osmišljenih priča koje idu kroz ovih sedam traka teraju vas da se zamislite i osetite kao mizantrop koji utanja u jamu punu ljudi. Zvuk koji šalje ledeni osećaj niz kičmu i sveopšte blaženstvo te mizantropije su osećaji koji vas obuzimaju kroz čitav ovaj album. Od prve pesme, prvog takta, počinje brzina, klanica i hladnoća, druge pesme na kojoj gostuje Paolo Bruno iz benda Thy Light, treće sa savršeno odsviranim prelazima, pesma "Ruined Form Catharsis" ispresecana je akustičnom gitarom uzduž i popreko, a vokali B.V.-a na svakoj sledećoj pesmi postaju sve bolji i savršeniji za slušanje.

 

Vrhunac albuma definitivno je četvrta pesma, bar po mom mišljenju. Pesma "Depth Within Nothingness Called Life" definitivno je najprepoznatljivija pesma na albumu, najsavršenije delo ovog žanra koje sam čuo u poslednjih nekoliko godina svakako. Uvodni riff koji vas odmah slama i baca u ambis, prelepe melodije i terce kojima je pesma prožeta, violina i akustika, kao i konačni povratak na twisted početak uništavaju vas, sastavljaju i od vas stvaraju novo, drugačije biće. Pesma je savršeno zarazna, ali i dalje beskompromisna, kao i čitav album.

 

Album nastavlja laka za zapamtiti "Resurgence of Malice", dok posle nje na red dolazi osmominutni gigant "Funeral of Decaying World". Jako dinamična, i iako veoma duga, pesma naprosto ne može da dosadi. Na neki način, ova pesma predstavlja svojevrsni epski opus koji je Paimonia iznedrila. Iako pesma svakako ne može biti komercijalna, obiluje brzinom i deonicama na koje se čovek oduševljava tokom celog albuma. Za kraj, kao i na EP-u - instrumental. Poslednja traka me je opet, kao i pri recenziji prethodnog izdanja, zakopala duboko, dublje nego bilo kakva lopata. Prelepa, melodična, čak i sa zvukom osećajnosti i emocija, Paimonia završava ovaj album u velikom stilu nečim predivnim i potpuno drugom stranom svoje ličnosti.

 

Produkcija na albumu je savršeno organska. Sve se čuje što je potrebno da se čuje, i kada bi svaki album imao ovakvu produkciju, za black metal bi verovatno bilo vise nade. Nema suvišnog šminkanja i uvijanja. Zvuk je oštar, neprikosnoven, zariva se u meso tokom slušanja i ne izlazi odatle sve dok se album ne završi. Zvuk gitara, bubnjeva, vokala i violine savršeno odzvanja u slušnim receptorima, te ovo može da posluži kao model dobre crne produkcije - organska, predivna za slušanje, a opet ne našminkana. Za album cover je zaslužan Mržnja, a za tekstove i muziku već gorespomenuti mastermajnd (ne smem više mu pominjati ime, posle ovog albuma, ne znam koliko ću poživeti).

 

U svakom slučaju - jedan ogroman komad vazduha našoj muzičkoj sceni. U moru dosadnih, krljavih, drndavih bendova koji ne služe ičemu, kopiraju jedni druge, kopiraju sami sebe, iznedrio se ovakav bend koji zaista treba podržati svom snagom. Mislim da se ovakve evolucije u zvuku veoma retko događaju i da je svakako pitanje - možemo li očekivati šta bolje od ovoga i može li Paimonia oduševiti vise od ovoga? To ostaje pitanje. Za sada svakako, ovaj album zaslužuje ocenu 12/10 i ništa manje od toga.