Izveštaj: [RATK, MF, Vidon], 15.12.2012, Klub Yeti, Niš

U poslednje vreme retko se može naći svirka na koju bi vredelo otići uopšte, a kamoli ovde u Nišu. Mnogi ljudi su za događaj koji je malo razbio monotoniju označili Jagodina Calling Festival koji je skoro održan u Jagodini, međutim, to se može sa pravom reći – kako za koga. Svakako, u Nišu je veoma teško naći bilo kakvu svirku koja će biti vredna slušanja, a da ti bendovi obično nisu nastupali po 60 puta sa jednim te istim repertoarom, pa su smorili sve živo i mrtvo ovde.

U svemu tome, skoro se našla grupa mladih ljudi koji su rešili da organizuju nešto drugačije. Bendovi koje (u poslednje vreme) nismo imali prilike da slušamo toliko, rešili su da zajednički nastupe 15. decembra u klubu Yeti, iste večeri kada se na pravnom fakultetu održava nekakav pank spektakl. Sva sreća pa se to desilo, jer zamislite kakvo bi mučenje, bar za mene, bilo slušati (neke random) pankere cele večeri. Uostalom, RATK ionako sebe nazivaju simfopankom, pa je i ta strana zadovoljena.

Vidon

Kao što već rekoh, svirka je održana u klubu Yeti, sa potpuno simboličnom cenom ulaza, koja se može platiti ako se uzdržite od jedne pakle cigareta, i još ćete dobiti i kusur. Nastupali su (tim redom): Rage Against the Komšije, Minefield i Vidon, sva tri benda iz Niša, od toga dva benda dobro poznata lokalnoj publici, dok ovaj jedan sam (bar ja) imao prilike tek prvi put da slušam.

Rage Against the Komšije imali smo prilike svi mi odavde da slušamo mnogo puta, ali je to bend koji nikada ne može da dosadi. Momci prave tako genijalnu muziku, da imam osećaj da bih mogao da slušam onako nešto čitav dan, a da ni u jednom trenutku ne pomislim da pustim bilo šta drugo. Žanr je nemoguće okarakterisati, jer su momci zaista stvorili nešto novo, i to sa pravom zaslužuje da ima posebni naziv – Twisted Metal. Nisu tek onako ljudi koji bi da se isprđuju novim nazivom žanra tek da ga ima, već je zaista i potrebno dati ime žanru po njima, jer ovo nije ni blek, ni det, ni simfonik, ni hevi, a ni pauer, ni pank, a ni rok. Kao i svaki put pružili su odličan performans, i svi su bili radosni što ih slušaju, jer za njihovu muziku, čovek ne može, a da ne bude radostan. Odlična usviranost, potpunost, iako je članova bilo najmanje od svih ostalih bendova, četvorica veličanstvenih uspeli su da zagreju publiku što obradama, što svojim autorskim pesmama, što pojedinim prepravljanim pesmama drugih bendova. To je ono zašto oni postoje, i to je razlog zašto prosečan Nišlija kad kažete „Rage Against...“ pomisli na „...the Komšije“, a ne „...the Machine“.

 Rage Against the Komšije

U sredini su nastupili momci iz benda MineField. MineField je bend iz Niša koji je relativno mlad, osnovan je februara 2012. godine, a iskreno, meni je ovo prvi put da sam ih video uživo. Bend se kreće tim nekim Alternative Metal pravcem, mada to za sada još uvek nije važno, jer su na ovoj svirci nastupali isključivo kao System of a Down tribute. S obzirom na to koliko dugo postoje, i koliko godina imaju članovi, momci su zaista dobro odradili ono zbog čega su došli. Poznato je svima da SoaD uopšte nije lak za obradu, pa stoga moramo skinuti kapu ovim momcima koji, iako nisu bili savršeni, svoj posao su odradili dovoljno dobro za prvi put. Najveću radost publike izazvale su pesme „Toxicity“, „Chop Suey“ i „Aerials“, mada ni za ostale publika nije uopšte stajala mirno. Jedina zamerka koja se može dati ovom bendu je vokal. Da, znam da je teško na svetu naći čoveka koji može da skine Serža, a kamoli u Nišu, ali to je bilo jedino što mi je malo zasmetalo kod njih, ali ni vokal nije bez vrlina, jer mu odlično idu brzi delovi koje mnogi od nas ne mogu ni da pomisle, a kamoli da izgovore. Sve u svemu, odlično za (moje) prvo slušanje, iako nisam neki fan SoaD-a, ali se nadam da će nastaviti da napreduju, jer im za sad dobro ide.

 MineField

Napominjem da ću možda biti malo pristrasan, ali definitivno bend večeri bio je Vidon. Vidon je poznat i onima koji čitaju ovaj blog, a bogami i niškoj publici, što sa festivala Nisomnija, što sa nastupa u klubu Brod pre godinu dana. Kome nije – Vidon je Epic Heavy / Power Metal bend iz Niša, osnovan 2009. godine. Nemoguće je jednom videti ovaj bend, a da nisu ništa novo ubacili ili promenili. Ovoga puta se na mestu gitariste umesto Nikole Mitića, koga smo videli na poziciji solo gitare na Nisomniji, nalazi Mladen Stojanović, dok smo na ovoj svirci mogli da čujemo tri vokala, umesto jednog što je bio običaj. Osim Dušana Kostića, vodećeg vokala, pridružila se i Marijana Stojanović, kao drugi vokal, i na jednoj pesmi Aleksandar Nikolić, kao vodeći vokal. Bend su pratile velike poteškoće od početka, pa se desilo to da su mnogi izgubili nadu da će „ovo i ličiti na nešto“ jer je klavijatura bila previše pojačana, pa se ništa drugo nije čulo. Kasnije je klavijatura smanjena, ali je ritam gitara i dalje izostajala. Tek pri polovini nastupa usklađeno je sve, i to je bila potpuna harmonija. Ovi momci i devojka ovoga puta su nas počastili sa četiri autorske pesme, što je veliki napredak.

Ni za jednog člana benda ne može se naći bilo kakva pogrdna reč. O vokalu Koste nema potrebe puno pričati, jer svima je sve jasno, što iz onoga što se može čuti kod benda Dr. Death, što iz prethodnog nastupa – vokal ogromnog potencijala, prosto neiscrpan, ma kakav ton da je u pitanju. Ono što je, bar kako sam primetio, oduševilo publiku, bio je vokal Marijane Stojanović, inače klavijaturistkinje. Mnogi su odmahivali glavom kada je najavljeno da će žensko pevati „Hearts on Fire“, međutim, već posle prvog kruga, prve strofe i refrena, svi su bili demantovani, kao što sam i pretpostavljao da će se desiti. Međutim, nije da ni tu nema mana. Marijana ne bi mogla da bude vokalni solista, to je sigurno, ali uz Kostu, pružila je izvanredan spektakl svima nama, a pogotovu onim šovinistima koji misle da ženski vokal nema šta da traži u ovakvom bendu. To je dokazano u potpunosti posle obrade „Metal is Forever“, pa se veliki broj aplauza posle iste baš okrenuo prema njoj.

Najavljeno je da će basista i vokal sa prve svirke Vidona, Aleksandar, biti prateći vokal na obradi pesme Sabatona, međutim, pretvorilo se u to da je on bio vodeći, a Kosta zapravo prateći vokal. Ta pesma je poprilično još više digla publiku u nebo, i da budem iskren, nisam verovao da kod nas ima ovoliko fanova Sabatona, iako ističem da nisam jedan od istih. Naravno, ne treba zaboraviti ni ritam gitaristu Kojota koji je i kompozitor i tekstopisac najvećeg dela autorskih pesama benda Vidon i naravno bubnjara Zombija (ne mislim na čoveka iz benda Infest) koji je lupao bubnjeve neljudski dobro, u neljudskim uslovima, u zagušljivom ćošku bez vazduha. Što se solo gitariste Mladena tiče, imam osećaj da se još uvek nije sasvim uklopio u čitavu priču oko Vidona, ali ima vremena, s obzirom na to da je najmlađi član ekipe, što po godinama, što po stažu u bendu. Bitne su ideje, a performans će doći vremenom. Takođe, Vidon je bio jedini bend kome je tražen bis, pa su stoga počastili publiku još jednim izvođenjem pesme „Breaking the Law“ u aranžmanu sa klavijaturama, koji je mene – oduševio! Sve u svemu – odličan nastup, sa malim tehničkim poteškoćama, koji opet – nisu krivica benda.

Sve u svemu, sva tri benda objasnila su da scena svakako nije mrtva, i da ne treba gubiti nadu u niške metal bendove, kao i da u Srbistanu ne mora sve da se vrti oko kec treš metal bendova, a da bude prihvaćeno. Nažalost, nadam se da će sledeći put bar uslovi za rad bendova biti bolji, kao i da će ozvučenje i tehnički problemi oko istog biti bolji i manji. Posećenost nije bila tolika da bi krov kluba Yeti morao da se probije, ali je bila sasvim odlična, s obzirom na to da se radi o lokalnim, demo bendovima, ali veoma kvalitetnim bendovima koje čeka veoma lepa budućnost.