Recenzija: Twisted Tales - We Shall Be Heard (2012)

Bend: Twisted Tales;

Izdanje: We Shall Be Heard;

Vrsta: Full-Length Album;

Godina: 2012;

Žanr: Melodic Death Metal;

Poreklo: Kuršumlija, Srbija.

Traklista:
01 - Troops of Twisted
02 - Colony is Sleeping
03 - Gods of Decay
04 - The Day I'll Meet My Death
05 - Manifest
06 - Time Paradox
07 - Being Supreme
08 - The Odyssey
09 - Total Tyranny
10 - Pyramid of Pain
11 - Four Tunes of War
12 - Nova Švabija

Možemo pričati svašta o sceni u Srbiji u današnje vreme, mada smo dosta toga već rekli, što kroz prethodne recenzije, što kroz uopšteni razgovor tamo ili ovamo. Poznato je da se metal nalazi na lestvici ispod svih ostalih vrsta muzike u Srbiji, osim eventualno džeza, bluza, a to zato što njih kao ni metal većina ljudi ne ume da shvati na pravi način, što je i tuga svega ovoga. Međutim, kad dođe do metalisanja u dragoj nam državi, često se uhvatim za glavu kad ugledam kakvi sve abortirani fetusi od bendova izdaju albume i tome slično. Twisted Tales definitivno tu ne spada.

Twisted Tales je iz Kuršumlije. Bend je nastao 2004. godine, međutim krajem 2005. godine bend je raspušten, a snimljen je samo jedan jedini demo snimak koji ljudi retko da su uopšte mogli i čuti u ono vreme. Međutim, originalni članovi su rešili da ponovo oforme bend 2009. godine, naravno sa novim basistom, pa je tako bend vraćen u kolotečinu srbistanske metal scene. Ideja se donekle razlikovala, jer je na početku bend bio zamišljen kao čist Melodic Death Metal, dok sada članovi benda sebe etiketiraju kao Thrash Metal, međutim, kada dođe do mojih ušiju, ja bih ovo nazvao i dalje Melodic Death Metalom, ali sa mnogo treš uticaja.

Daleko od toga da bend podseća na nešto što u Srbiji već postoji. Daleko od toga. Nisu podložni kečevima kad su bubnjevi u pitanju, nema tekstova koji govore o klošarenju, niti oblačenja koje već polako prelazi u kliše. Znam da to nije deo muzike, ali sad se govori o svemu uopšte. Muzički je bend dosta drugačiji nego svi ostali koji postoje u državi, a i van nje, pa se stoga može uzeti da ovo zaista nije loš, i ne samo to – ovo je veoma bogat album.

Album odiše drugačijom atmosferom nego sva ostala izdanja ove godine, da ne kažem ove decenije. Gitare su odlično odrađene, postoji ogroman spektar melodija koji je upotrebljen, što je netipično za naš treš, ali takođe postoji u nekim delovima i onaj neprikosnoveni „dž dž dž“ koji ovom bendu i daje osobine žanra kojim se etiketiraju. Na bubnjeve ne postoji zamerka. Bubnjevi su odrađeni odlično, i niko neće moći da nađe zamerku, jer niti su spori i dosadni, niti je album prepun blast beat-ova, a takođe i kečeva baš nema. Postoji taj neki ritam koji odgovara svakome, koji je veoma prijatan za uho, i taman kada se naviknete i pomislite kako će vam kroz par sekundi prestati interesovanje za pesmom, baš zbog ritma, on se odjednom promeni, i to je glavna vrlina albuma. Momci su podložni promenama ritmova, i to je ono bitno, što dalje od držanja jednog te istog!

Bas gitara je u redu. Ne gubi se u daljini kao što je običaj, ali to je verovatno vrlina produkcije, jer u sviračko umeće se ne sumnja. Vokal prilično prija. Nema onog tipičnog klin vokala koji se dere tek onako, čisto da bend ne bi bio instrumental, već je tu veoma interesantan spoj growl i scream vokala, koji uz muzičku podlogu koju opisah ranije daje odličan opus u rangu bendova koji su daleko od Srbije. Produkciju je radio Srđan Branković iz Paradox studija, inače publici poznat iz benda PsychoparadoX, što praktično implicitno znači da produkcija ne može biti na nivou demoa ili šta ja znam. Svaki instrument se čuje, kao i vokal, stoga nema nekih zamerki na to.

E, sad, što se zamerki tiče – nema ih previše. Zvučaću kao teška cepidlaka, ali prva zamerka je baš omot albuma. Omot i naziv albuma su previše nekreativni, i kako znam publiku što ovde, što van područja bivše Juge, mnoge će odbiti to samo „treba da nas čuju“. Čini se da je kreativnost utajila kada je došlo do stvaranja kavera za album, jer liči na klasičan terminator fazon i ništa više što je, priznaćete, pomalo i kliše. Druga zamerka odnosi se na izdavača, a ne na bend. Poznato je svima da je Twisted Tales prvi bend u Srbiji koji je izdao album za izdavača Miner Records, pa su isti mogli malo bolje da se potrude. Promocija albuma je toliko slaba da je to nezamislivo, pritom moj disk i diskovi još nekih mojih prijatelja poseduju određene „falinke“, te jednom fali pesma „Four Tunes of War“, te drugom fali „Total Tyranny“, a trecem i petom „The Day I’ll Meet My Death“. Takođe, bukleti su jako loši pa se obično raspadnu ili nisu priheftani uopšte. Žao mi je što je ovako dobar bend i dobar album završio kod ne baš tako dobrog izdavača.

Sve u svemu, album koji doprinosi odlično razvitku domaće scene. Iskreno, mislio sam da će mi omiljena pesma biti „The Day I’ll Meet My Death“, jer mi je ta uživo bila najbolja, ali ona je dosta pala u senku posle odslušanih „Colony is Sleeping“ i „Being Supreme“. Takođe, tu je i pesma „Nova Švabija“ koja je na srpskom jeziku i koja za razliku od mnogih pesama na srpskom uopšte u metalu, uopšte ne zvuči glupo i smešno.

Na albumu se nalazi 12 pesama, te stoga ovo je kao što rekoh na početku veoma „bogato izdanje“. Nadam se da će na nekom od sledećih izdanja biti i fenomenalna pesma „The Dancer“ sa demoa iz 2005, te ovim putem upućujem inicijativu za tako nešto. Ovom bendu treba dati šansu, iako naziv albuma kao što rekoh deluje malo nekreativno ipak važi – They shall be heard.

Bend čine:
Ljubiša Đorđević – Bas, vokal
Miloš Milovanović – Gitara
Nemanja Velicki – Bubnjevi