Recenzija: Disincarnate - Dreams of the Carrion Kind (1993)

 1. De Profundis (intro)                                                        00:45 

2. Stench of Paradise Burning                                            04:51

3. Beyond the Flesh                                                            04:47

4. In Sufferance                                                                   04:57

5. Monarch of the Sleeping Marches                                  05:03

6. Soul Erosion                                                                    04:41

7. Entranced                                                                         05:52

 8. Confine of Shadows                                                         05:05

 9. Deadspawn                                                                       04:28

10. Sea of Tears                                                                      05:01

11. Immemorial Dream (outro)                                              02:15

Imao sam fazu tokom mog muzickog obrazovanja i proucavanja da mi je jednog dana jednostavno moze se reci death metal zaista degradiro umno stanje i bacao me u plitke vode dosade. Dodju nekad ti crni dani kada vam se ne slusa najomiljeniji zanr muzike vec po ceo dan slusate nesto drugo ili niste ni za sta uopsteno, jer vas baca u veliku depresiju kada vam se slusaju svi toliki slini bendovi a vi nemate niti ambicije niti neke posebne zelje da ih pustite a kamoli ceo album preslusate. To je bilo u fazi posle mog raskida kada sam ili po ceo dan slusao Ministry, Megadeth, The Offspring,N ine Inch Nails i ponekad po neki Melodic Death Metal jer mi je odgovarao raspolozenju. Takodje u to vreme igrao sam Skyrim igra koje mi je tolike sate od zivota oduzela da moze komotno da se tretira kao ratni zlocinac. Prilikom loma takvog mentalnog stanja kod sebe uzeleo sam se opet neke brutalnosti prvo je pocelo tako sto sam mogao da pustim Demolition Hammer pesmu, tj. bila je pustena slucajno hteo sam da pustim pesmu pre nje, i cuvsi opet te nasilne, agresivne,razarajuce gitare i te vokale pune bolestine i prezira, bubnjeve koji su zarpavo imali brzi ritam od gore navedenih bendova. Povratise mi se tako zivotne funkcije i odlucih da je vreme da se vratim malo svojim korenima mada opet isavsi kroz moje muzicke datoteke tacnije bendove opet sam sam sebe poceo da plasim i traumiram. Morta Skuld? Ne. Deicide? Eeeeeeeeeeeee ne. Malevolent Creation? Ma jok. Immolation? Nope. Vec sam se proispitivao da li mozda opet nisam spreman da se vratim dobroj mi voljenoj brutalnosti i onda opazih folder benda ciji album sad recenziram. Huh. Disincarnate ha? Znao sam bend, znao sam da je legenda James Murphy svirao u tom bendu gitaru i da je imao odlicne ocene na mnogim sajtovima ali ga nikad nisam preslusao onako kako bi se reklo kod nas valjanski. Pustio sam album ocekujuci neki prosecni album sa standarnim tupa tupa ritmovima 11111111111111111111222222222222222222222224444444444422222222 gitarama i obicnim grovlovima mada videvsi da je bend sa Floride dalo mi je neku malu nadu da ne treba da sumnjam u kvalitet albuma. Krenula je prva pesma instrumental. Dobro, nije dugacak moze da se izdrzi, sacekavsi tih 40 mizernih sekundi da pocne druga pesma sa albuma koja me je tako oborila sa nogu da nisam mogao a ni hteo da ustanem sa poda. Beyond the Flesh me je samo velicanstveno dotukao. Napokon! - uzviknuo sam ja dok sam vracao stolicu na mesto i pustajuci album na repeat, napokon old school technical death metal bez nepotrebnih sastojaka, visokih screamova, sa genijalnom gitarom,vokalima ma sve je bilo top notch death metal sviran maestralno. Moje jadno umorno srce kada je opet culo distorzirane gitare i duple bas pedale pocelo je da kuca kao da je dobilo dozu velicanstvene moci i zivotne energije. Finally, muzika mi je opet imala smisao, ovo sam sve vreme cekao, nesto sa tom odlicnom Florida atmosferom sto ce da me udari u lice i nastavlja da udara dok mi vrat nije slomljen od headbengovanja a desni slomljene od pevanja. Preko ovog albuma opet sam se vratio mojim voljenim klasicima al to je vec druga prica.

Mozete sigurno primetiti da uvek volim da dam uvod mojim recenzijama jer su one moje istinsko misljenje koje ja pisem na moj nacin, pomalo saljim, ne previse ozbiljan al sve u svemu iskreno i iskusno. Cesto sam se vracao ovom albumu cesto iz stalne nostalgije za njim a i cesto iz zahvalnosti sto me je izvukao iz tog ambisa mizerije i mucenja u koje me je bacila ljubavna ruka i gde nisam video tracak svetlosti sve dok James Murphy nije poceo da ''mije'' tu gitaru onako kako sam on zna .Krecemo po vec standarnoj formuli mojih recenzija. Vokal, instrumental, tekstovi neki detalji ili zanimljivosti vezane za album. Vokali su pravi,ali pravi za ovaj album .Ako znate sta su klasicni growlovi onda bi pevanja Bryan Cregora bilo za idealan primer. Duboko iz dna duse sa pravom pasijom, sa vatrenim besom on iznosi stihove koji su mu iz uma skovani i koji se bave tematika bica, njegovog mucenja i neprekidne patnje. Grovl mu je jak, cist, razumljiv, zarazan za vezbanje, i u retkim trenutcima kada ubaci po koji skrim (primer IT'S BEYOND THE FLESH!) koji idealno upada u ceo ansambl benda. Gitare na ovom albumu bi bile zlocin uospte recenzirati a kamoli kritikovati imajuci u vidu da je to ipak James fucking Murphy (note:svirao je na Cause of Death,Death Shall Rise,Spiritual Healing etc). Rifovi neverovatno zarazni, svirljivi, melodicni, originalni i sto je najvaznije in your face sto me je uvek privlacilo kod njegovog sviranja. Bubnjevi su takodje odlicni, cist zvuk, blast beatovi odsvirani majstorski sa puno znanja i umeca ,sa vestim promenama ritmova. Bas se nazalsot ne cuje koliko bih ja voleo al takva je produkcija albuma i ja tu nista ne mogu i bicu iskren ne smeta mi toliko, on se zasigurno cuje i mozete ga i vi cuti ako vam je sluh malo istreniran za ovakvu glazbu. Produkcija je fenomenalna. Obozavam kada bend izabere ovakvu produkciju u kojoj se kristalno cista instrumentalizacija i vokalizacija ali koja takodje moze da prenese tu obskurnu i jezivu atmosferu 90-og death metala sto je obavezan deo svakog valjanog DM albuma. Na kraju tekstovi su cista poezija, sa nekim od najlepsih imena pesama koje sam cuo. Tekstovi mogu da se citaju stalno da se na njima zamislajte i otkrivate vase sopstvene misli na neku drugaciju tematiku. Napisani su realno, kreativno, malevolentno, mizerno al cak i nekad depresivno i agonizirajuce ali u isto vreme i poeticno i melanholicno. Posebne detalje za ovaj album nemam sem toga da je bio nekoliko puta ponovo izdat, da je jedini album benda uopste, i (iz meni nepoznatih razloga) dalje se smatra underground albumom iako je bend po standardu DM sasvim posteno popularan.

Zavrsna rec: Jedina mana koju ja imam prema ovom bendu je sto su izdali samo jedan album mada posteno receno tesko bi oni nadmasili DOTCK. Kranja ocena je 98%, jedini razlog zasto nije 100% je vec pomenut problem sa basom i uopsteno njegovim udeom u muzici. Sem toga ovaj album je savrsen i smatram ga obaveznim stivom za svakog vernog poklonika old school death metala. A ako neko slucajno nije poslusao ovaj album najtoplije ga preporucujem jer uz ovaj album vasa egzistencija ce biti bacena u ponor agonije i besmislenog besa dok vasa dusa polako propada i pocinje da nestaje u avetnilu mora suza